Kontrakolektiv

Vreme je da umre

Od svog nastanka naovamo, pank pokret je u izvesnom smislu uvek postojao između dve svoje krajnosti: ili ka subkulturi, ka svom proširenom obliku, kao jednom ekstremizovanom vidu (alter)estrade (MTV ili vopi ispred dragstora sa skinjarama, nebitno), ili ka kontrakulturi, ka krajnje suženom obliku, svedenom na grupu hardcore posvećenika (tzv. scenu). Ovaj poslednji vid u suštini potpuno odgovara najdragocenijem i najproduktivnijem segmentu pokreta (tj. upravo onome što bi se jedino i zaista i moglo sa punim pravom nazvati "pokret"), u kome je on zaslužan za radikalizovanje postojećih, revitalizaciju starih i stvaranje potpuno novih slobodarskih ideja i praksi - doduše, u perfektu. U (realnom) prezentu, sa druge strane, susrećemo se sa izvesnom prezervativnom tendencijom u okviru upravo te grupe koja se, samim svojim postojanjem mora opredeliti ili za taj konzervativni stav, ili za suočavanje sa ozbiljnim problemom identiteta koji neminovno prevazilaženje sekundarnih, ne-definišućih pojavnih aspekata nosi sa sobom.

Ono što bih da problematizujem na konkretnom primeru je, u stvari, upravo ta konstruktivnost, posvećenost stvaranju novog, esencijalna za pokret i grupu koja ga (i koji je) definiše, a koja se, u stvari, sve češće i gotovo isključivo svodi na reprodukovanje sopstvenog stereotipa, klišea nastalih 80ih i 90ih godina prošlog veka. Konkretni primer o kome govorim je diskusija otvorena na promociji magazina/fanzina Kontrapunkt Reloaded na ZAFu, tokom koje sam primetio jedan veoma interesantan problem koga ja do tada nisam bio u potpunosti svestan - problem naslovne stranice magazina.

Etika, estetika - di je tu crta?

Nekoliko ljudi, upravo ljudi sa "scene", izrazilo je svoje neslaganje sa dizajnom magazina u onoj meri ukoliko ovaj odstupa od kanonizovanih klišea fanzinaške forme, pri čemu je ful kolor naslovnica bila najveći problem, a sve sa polazišta da tako opremljena publikacija više nije i ne može biti DIY (do it yourself) i kul. Pitanja i komentari na tu temu su se, doduše, razlikovali po intenzitetu kritičkog naboja, ali je odjednom tu iskrslo i pitanje kompromisa, u stilu: "koliko daleko ste spremni da idete u kompromisima sa DIY principima zarad popularnosti magazina?"

Iskreno, to me je zateklo. Nikada nisam razmišljao o kolor naslovnici kao o kompromisu sa DIY etikom - i to upravo zato što i nije. Koliko boja određuje DIYnost (ili, u širem smislu, etičnost) neke publikacije? Jedna? Dve? Četiri? Šesnaest? Ili to više nije DIY? Da li činjenica da je nešto umnoženo na šapirografu, u fotokopirnici ili sito-štampom čini nešto DIY proizvodom po defaultu? Koliko ja kapiram, ne. Ono što je, doduše, istina u celoj stvari, to je da KPr zaista odstupa od nečega - ali, to u ovom slučaju nije etika, već izvestan široko uvreženi, kanonizovani estetički oblik DIY publikacije.

A to nas dovodi do problema o kome želim da govorim. Sam ovaj slučaj je više povod za to, više ilustrativan primer jedne dublje tendencije - tendencije koju ne mogu definisati drugačije nego kao konzervativnu - a koja govori o suštinskoj ne-produktivnosti jednog rukavca subkulture shvaćene kao grupni identitet. Taj problem upravo i nastaje kada jedna grupa pokušava da definiše svoj kolektivni identitet reprodukovanjem stereotipa karakterističnog za izvestan period u kome se grupa kao takva formirala - a ovde imamo posebno radikalan primer toga, pošto se radi o jednom potpuno efemernom momentu, o vizuelnom identitetu mahom formiranom na tehničkoj deficijenciji 80ih i ranih 90ih, koji je, za potrebe diskusije, promovisan u etički princip. To govori o izvesnom okamenjivanju i kanonizaciji pokreta koji bi suštinski trebalo da je slobodarski - kažem "trebalo", jer on to najočiglednije više nije. Reprodukcija sopstvenog stereotipa, po sopstvenom kanonu - to je situacija pank subkulture, i iz te situacije ne postoji izlaz - upravo zato što se suštinski radi o subkulturi, o neophodnosti stabilnog identiteta. Konstruktivni princip koji je definitivno postojao na početku definisanja grupe, i koji je presudno na to definisanje uticao, nestao je u momentu kada je grupa formirana - tačnije, ustupio je mesto konzervativizmu karakterističnom za grupu koja želi da očuva svoj identitet.

Još nije odapeo? Ne? A u pičku materinu

U stvari, ne mislim da je taj konstruktivni naboj u potpunosti nestao, već da je donekle izmešten. Smatram da u prezentu pank možda i može biti produktivan, u onoj meri u kojoj odstupa od skupa fiktivnih kanona koji upravo i drže tu grupu na okupu, koji su označavajući, koji joj daju identitet. Ako može biti produktivan, to može biti jedino u stepenu odstupanja od samog sebe, od sopstvenog, u potpunosti formiranog stereotipa.

U stvari, ova polemika se i mogla očekivati na promociji Kontrapunkt Reloaded-a. Po definiciji ljudi iz redakcije, KPr je "magazin sa fanzinaškim duhom" (ili tako nešto, parafraziram). I da, to je dobra definicija, KPr upravo i jeste to - po formi/izgledu/dizajnu bliže magazinu, ali sa mnogo više fanzinaškom sadržinom i načinom distribucije, kao i gotovo isključivom orijentacijom na "scenu". Međutim, smatram da je u slučaju KPr-a to zaista dobro. Polemički naboj koji ovaj magazin očigledno nosi sa sobom može imati emancipativni (no, nažalost, ne i destruktivni) uticaj na "scenu".

Ознаке: КРМ